|
Николица доноси хајдуцима праха и олова 0001 Винце пије Томић Миховиле 0002 У Вранићу под јелом зеленом. 0003 Дружини је Михо напијао: 0004 »Дружинице, мила браћо моја! 0005 Ни у моје, ни у ваше здравље, 0006 Већ у здравље онога јунака, 0007 Кој’ ће поћи Ливну бијелому 0008 И донити праха и олова, 0009 Свој дружини што је од потрибе, 0010 Мени старцу вина и ракије.« 0011 Сви јунаци земљи погледаше, 0012 Али не ће дите Николица, 0013 Већ је свому бесидио ујцу: 0014 »Ој ти ујко, мило добро моје, 0015 Дај ти мени седам самокреса, 0016 Дај ти мени шару пирлитану 0017 И дај мени добра коња твога, 0018 Ја ћу поћи Ливну на Крајину 0019 И донити праха и олова, 0020 Свој дружини што је од потрибе, 0021 Теби, ујко, вина и ракије.« 0022 Ма је ујко Ники бесидио: 0023 »Не ход’ тамо, драго дите моје, 0024 Жестоки су од Лијевна Турци, 0025 Они ће те погубити, синко, 0026 Мене твога расцвилити ујца.« 0027 За то Нико и не хаје ништа, 0028 Већ узимље седам самокреса 0029 И узимље шару пирлитану 0030 И ујчева дебела ђогина, 0031 Па он иђе Ливну на Крајину. 0032 Липо ујко Нику свитовао: 0033 »Николица, моје дите драго! 0034 Када будеш близу била Ливна, 0035 Остав’ коња младим чобаницам, 0036 А кад будеш у бијелу Ливну, 0037 Наћи хоћеш од Лијевна Турке 0038 Гди се мећу с рамена каменом. 0039 Зват те хоће, моје дите драго, 0040 Али немој послушати, Нико, 0041 Већ ти хајде на нове дућане, 0042 Па узимљи, што је од потрибе, 0043 Па се враћај гори у планине 0044 Па посидни добра коња свога, 0045 Па ти бижи у Вранић планину!« 0046 Кад је Нико ујца разумио, 0047 Он полети Ливну на Крајину. 0048 Кад је бија иза била Ливна, 0049 Налазио младе биљарице, 0050 Гдино младе било платно биле. 0051 Божју им је помоћ називао: 0052 »Божја помоћ, биљарице младе!« 0053 »Да си здраво, незнана делијо!« 0054 Сјаши с коња, не доди се седла, 0055 Па дивојкам Нико бесидио: 0056 »Да вам бора, биљарице младе! 0057 Чувајте ми дебела дорина, 0058 Док се вратим из бијела Ливна.« 0059 Скакала је млада Мандалина, 0060 Па је Ники коња прихватила. 0061 Оде Нико Ливну бијеломе, 0062 Налазио од Лијевна Турке 0063 Гди се мећу с рамена каменом, 0064 Па су Турци Ники бесидили: 0065 »Ја ти бора, незнана делијо, 0066 Ход’ се мећи с рамена каменом!« 0067 Али им је Нико бесидио: 0068 »Да вам бора, од Лијевна Турци! 0069 Кад сам мал’хан у бешици био, 0070 Ја сам десну иштенуо руку, 0071 Па вам не ћу одбацити моћи; 0072 Бит ће моја велика срамота.« 0073 То говори, мимо Турке прође, 0074 Па он иђе на нове дућане 0075 И купује праха и олова, 0076 Свој дружини што је од потрибе, 0077 Старом Михи вина и ракије. 0078 Па се враћа младим биљарицам, 0079 Па је њима тихо бесидио: 0080 »Да вам бора, младе биљарице! 0081 Довед’те ми дебела дорина, 0082 Нек ја иђем у Вранић планину.« 0083 Притрчала млада Мандалина, 0084 Па је Ники коња дохватила. 0085 Кад је Нико коња добавио, 0086 Пак посида дебела дорина 0087 И дивојци тихо бесидио: 0088 »Ој дивојко, драга душо моја! 0089 Додај мени видро воде хладне, 0090 Да напојим себе и коњица!« 0091 Када га је Манда разумила, 0092 Видро му је воде додавала. 0093 Не ће Нико да узимље воде, 0094 Већ дивојку за бијелу руку, 0095 Па је меће за се на коњица. 0096 Три пута је опасао пасом, 0097 А четврти од ћорде кајасом, 0098 Пак побиже у Вранић планину, 0099 И утече, весела му мајка! 0100 Кад је доша’ иза дружинице, 0101 Дружини је Михо говорио: 0102 »Ој дружино мила браћо моја, 0103 Ноћас јесам чудан санак сниво, 0104 Да су Турци Нику погубили 0105 И његовом да се мећу главом, 0106 Страх је мене, изгубит ће главу.« 0107 Мисле они, да не чује нитко, 0108 Ал то чује млади Николица, 0109 Божју им је помоћ називао: 0110 »Божја помоћ, дружинице моја! 0111 Није, ујко, погинуо Нико, 0112 Већ донио, што је од потрибе, 0113 Дружиници праха и олова, 0114 Теби, ујко, вина и ракије 0115 Па и себи млађену дивојку.« |